Православни пут
Као место у коме се благосиља и хвали Господ и које је и само благословено и прослављено њиме, Хиландар је вековима, од свог постанка до данашњих времена, био светилник своме народу и то не само животом својих монаха, него и писаном и превођеном речју јеванђелске благовести и поруке, охрабрујуће и подстичуће лектире, кадре да удахне преображавајући дух покајања. Увиђајући да наше скромне снаге не достижу да одговоре на велику духовну глад, „Хиландарски путокази“ дају нам проверену стазу спасења која води у Царство вечне славе Божије, под називом „Православни пут“.
Наиме, ради се о душекорисној и богоугодној књизи аутора епископа Калистоса Вера. Оригинални назив ове књиге је „The Orthodox way“,штампана је у Њујорку 1996. године. Богдан М.Лубардић преводи ову књигу са енглеског на нама доступан, српски,језик. По благослову игумана манастира Хиландара, архимандрита Мојсија, 1997. године књига се штампа на српском језику у 3 000 примерака поводом прославе осамстогодишњице манастира Хиландара.
Timoty Ware (у монаштву Калистос) родио се 1934. године у Бату (Цомерсет) у Енглеској. Гимназијске студије завршава у Лондону, а затим одлази на велики и чувени Оксфордски универзитет, где студира класичну филологију и теологију, завршава их са изразито великим просеком. Наклоност према светоотачким студијама води га на Исток и у Православну цркву. 1958. године прихвата Правословље и почиње да путује по светим местима Грчке, поготово по Светој Гори и светом острву Откривења, Патмосу. На овим местима дуго се задржавао, имајући за циљ да обогати своје знање грчког, и што је најважније, да дубље упозна православно монаштво. Стога одлази и у Свету Земљу и поклања се месту „на коме стајаху ноге Господње“. Међутим,млади православни теолог из Оксфорда бива опчињен острвом Откривења и на њему даје монашки завет и добија име Калистос (августа 1966), постајући сабрат историјског и чувеног манастира светог Јована Богослова. 6. јуна 1982. године хиротонисан је за епископа Диоклије (као помоћни епископ у Тијатирској и Великобританској Архиепископији) и истовремено наставља рад на Универзитету и у Православној парохији у Оксфорду.
Његов успех као професора прати успех свештеника, служитеља Светих Тајни Божијих и духовника, који прихвата, слуша, разговара, исповеда, подржава, помаже, теши и духовно управља народ Божији који је Црква окачила о његов епитрахиљ у једној значајној православној парохији. Калистос је веома светла и важна православна појава у црквеном свету Енглеске и Западне Европе уопште. Спада у ауторе са богатим опусом. Међутим, највећи део његових теолошких радова расејан је по разним теолошким часописима на тему светоотачке, а посебно светотајинске теологије православне цркве.
Што се тиче књиге „Православни пут“, може се рећи да она представља једно од оних дела која се дубоко заривају у душу човекову, да би затим унутра, тихо и пажљиво, посејала живу и душеспасоносну реч Божију. Теологија коју Калистос излаже у овом делу удаљава се од хладних академских предавања и дотиче свештени језик срца. Православно учење предлаже на један топли и песнички обојен начин који још више привлачи савременог човека, али и оног поодмаклог у духовном животу не оставња гладним. Подењена је на мање целине са карактеристичним подмасловима, тачније на 6 поглавња.
У прологу „Знамења на путу“, аутор нас упознаје са једним од најдревнијих назива за Хришћанство који напросто гласи: Пут. Бити Хришћанин значи бити путник. Ми смо на путовању кроз унутрашњи простор срца, на путовању које се не мери сатима нашег часовника или, пак данима календара, будући да је путовање из времена у вечност, каже Калистос. Укратко речено, Хришћанство је стаза дуж које, у најдубљем и најбогатијем смислу путујемо пут живота.
„Бог као тајна“, наслов је првог поглавља. Користећи изреку римокатолика, Џорџа Тајрела, да новорођенче зна о свету колико и најмудрији међу нама зна о путевима Божијим, Калистос описује Бога као нешто „сасвим Друго“, невидљиво, непојамно, радикално трансцендентно, изнад свих речи, изнад свеколиког разумевања…једном речју као тајну. Тајну која је истовремено, у јединственом смислу нама блиска, испуњавајући све ствари, присутна свуда око нас и унутар нас. Тајна јесте нешто што је откривено нашем разумевању, али и нешто што никада нисмо у стању да исцрпно разумемо, јер она одводи у дубину или у таму Бога. Бог је скривен од нас, али нам је такође и откривен: откривен као Личност и љубав. Бог је Онај којег волимо, наш лични пријатељ. Како каже Оливије Клеман, Бог није спољашња извесност, него тајни позив унутар нас.
Хришћански Бог није само јединица, него и уједињеност, не само јединство већ и заједница, каже Калистос у другом поглављу под насловом „Бог као Тројица“. Он није једна личност која воли само себе, нити монада или некакво „Једно“, Он је тријединство: три једнозначне Личности, Отац, Син и Свети Дух, где свако, пребива у другим двема захваљујући непресушивом кретању узајамне љубави. Коначни циљ духовног пута подразумева да ми људи такође треба да постанемо део овог светотројичног сапрожимања, да у потпуности будемо узети у круг љубави који постоји унутар Бога. То од нас захтева коренити чин преумљења, истинску промену ума и срца, молитву. Ово су неки од начина живљења Тројицом, подсећа Калистос Вер.
Како треба да разумемо однос Бога према свету који је створио? Како треба да схватимо израз „ни из чега“? Зашто Бог уопште ствара? Одговоре на ова питања добијамо у трећем поглављу које носи назив „Бог као створитељ“. Бог ствара васељену чином своје слободне воље, али аутор додаје да стварање није толико чин његове слободне воље колико његове слободне љубави. Створени свет није нужан нити самодовољан, он је пролазан и завистан, од љубеће воље Божије. Само Бог јесте именица, остале су ствари придеви. Према томе, злоупотреба ове слободне воље може да има застрашујуће последице, упозорава аутор, говорећи да нашу пажњу нарочито усмеримо на три речи које наглашава свети Исак Сирин, у Подвижничким беседама, где каже: „Утекни од греха“. „Слава ка којојје човек призван јесте да се постане више боголиким тиме што постаје све више човеколиким“, каже отац Димитрије.
„Јер Бог беше у Христу који помири свет са собом“ (2.кор.5,19). Оваплоћење је врхунски чин ослобођења којим нас Бог обнавља у заједничарење са самим собом. Пошто човек није могао да дође Богу, Бог је дошао човеку, поистовећујући себе са човеком на најнепосреднији начин. Вечно Слово и Син Божији, Друга Личност Пресвете Тројице, постао је истински човек, један од нас: Он је исцелио и обновио наше човештво, и то тако што га је у целости узео у себе. Тек у Христу увиђамо пуноту свих могућности наше људске природе. Исус Христос је наш прозор у Божанску сферу, онај који нам показује шта Бог јесте. „Бога нико није видео ника: Јединородни Син, који је у наручју Оца, Он га објави“ (Јн.1,18). Све ово, и још више, речено је у четвртом поглављу под насловом „Бог као човек“.
„Дух дише где хоће,и глас његов чујеш,а не знаш откуда долази и где иде“ (Јн.3,8). Попут ваздуха и Дух је извор живота, увек око нас, увек унутар нас. Као што је ваздух невидљив, тако нам и Дух не открива своје Лице, али нам увек показује Лице Христово. Свесни смо његовог присуства, познајемо Његову силу, али не можемо да прикажемо Његову Личност. Упркос тајанствености Духа Светог, православно предање исповеда две ствари у вези са Њим. Прво, Дух Свети јесте Личност, једна Личности Пресвете Тројице. Друго, Дух Свети као трећи члан Свете Тријаде, јесте једносуштан и савечан са другом Двојицом. „А плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост…“ (Гал.5,22), поручује аутор у петом поглављу под насловом „Бог као Дух“.
У овом поглављу, шестом по реду, наслова „Бог као молитва“, аутор следи различиту троструку шему, коју је замислио Ориген, домислио Евагрије, а у потпуности развио свети Максим Исповедник. Први ступањ је упражњавање врлина, други сагледавање природе, а трећи јесте „богословље“, а то значи сагледавање самога Бога. Слику о три ступња дуж Пута не треба узети дословно. Молитва је жив однос између личности, а лични односи се не могу потанко класификовати. Нарочито треба подвући да три ступња нису узастопна, у смислу да се један завршава пре него што отпочне следећи, додаје Калистос. Чиста молитва је молитва која је скромна у речима али изобилна у делима, каже се у изрекама стараца.
Књига се завршава епилогом „Бог као вечност“, где аутор говори о Другом доласку Христовом, о васкрснућу и о последњем суду. Тачно време Другог доласка ми не знамо, скривено је од нас: „Није наше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти“ (Дап.1,7). Господ ће доћи „као лопов у ноћи“ (1.Сол.5,2). То значи да увек треба да будемо спремни, и у ишчекивању. „А што вама говорим, свима говорим: Стражите!“ (Мр.13,37). Било да крај дође позно или рано он је, ипак, на домаку. У срцима нашим треба да негујемо осећај смирености, поручује Калистос цитирајући светог Андреја Критског: „Душо моја, о душо моја, устани! Зашто спаваш? Крај се ближи, и ускоро ћеш обрести немир. Пази, тада, да те Христос Господ поштеди, јер је свеприсутан и испуњава све ствари“ (узето из: Велики канон светог Андреја Критског, у: Посни триод, стр. 399).
Ова књига представља један савремени и одговорно написани водич за духовно путовање које кроз Цркву, као тело Христово, води спасењу. Аутор нам нуди згуснути приказ темељних учења Православне цркве, приступајући вери као путу живота и путу молитве. Као што Толстој једну од својих прича насловљава са: „Како људи треба да живе“ , тако се и ова књига може насловити са „Чиме православни Хришћани живе!?“.Од срца препоручујемо да је прочитате.
